Još ponešto o maternjem jeziku u emigraciji
„I don’t want to speak your stupid language!“ reči su koje je jedan tinejdžer uputio svojim roditeljima. (prevod sa engleskog na srpski: „Neću da pričam taj tvoj glupi jezik!“). Ove ili neke slične reči čuje velika većina emigranata od svoje dece pre ili kasnije. Ove konkretne izgovorio je sin jednog mog prijatelja. Tražili su od deteta da bar u kući govori srpski. U zao čas. U sred puberteta. Odgovor je stigao sa odgovarajućom eksplozijom strasti i slasti.
Boli to našeg roditelja, za srce ga ujeda. (Za srce se, kaže Jovana Tripunović, može ujesti samo iznutra.) Ne trči naravno naš nesrećni zemljak da se istog časa odrekne deteta preko novina. I dalje je to njegovo dete, samo od sad sa malom govornom manom.
Jarad ili majmunčići
Ne mari: lavovski deo svakog bliskog porodičnog odnosa, ono što mu daje silinu zemljotresnu i vatrometnu, stanuje na nemuštoj strani duše, pa ga gubitak jezika ni ne dotiče. Mogu ne pričati sa nekim svojim, možemo se ni ne gledati, svejedno do kraja sveta nosimo jedni druge u srcima, koja kreću da skaču kao jarad mala kad se sretnemo. (Uzgred, „jarad“ je doslovan prevod na srpski engleske reči kids, kojom se tepa deci, nešto kao naše „klinci“. Zbog skakutavosti dečije, nesumnjivo. Isto tako kad tepaju malom detetu Englezi će ga često nazvati malim majmunčetom – you little monkey – ovog puta valjda zbog dečije nestašnosti, nemirnosti, i čestog vešanja o nedužna čoveka.)
Ostajemo porodica, dakle. Ipak, ona pričljiva strana čoveka – ako to i nije njegova najpametnija strana – gubi tu nepovratno nešto dragoceno. Roditeljima ni na domaćem terenu ne gine da im dete vremenom iskorači iz njihovog malog sveta u veliki, beli svet, ali u tuđini dete to radi, da tako kažemo, obema nogama. Tim bolnije.
Vaše dete je rođeno preko, najviše zavoli zemlju za koju prvu sazna
Ima nas raznih doduše. Neke je ljude na emigraciju naterao užas dovoljno veliki da im ogadi i zemlju i narod u kom su odrasli, pa u emigraciji gledaju da zaborave svoj prethodni život i ništa im ne smeta ako im deca zaborave jezik, naprotiv. Međutim, nekog drugog na emigraciju može primorati možda i veća muka, ali nekim čudom ljubav prema svetu koji ostavlja za sobom ostane netaknuta, pa se tamo daleko, preko sedam gora i sedam mora, još i rasplamsa. Nije to pusto romansiranje: sa daljinom prosto sve dobija plavu notu, kako inostranstvo, tako i otadžbina. (Ko je boravio u planinskim krajevima mogao je videti da sedmi red planina uvek kao da se stapa sa nebom. Zemlje iza horizonta poneko u mislima uvek pomeša sa nebesima, i bajke su prirodno sve smeštene tamo.)
Ono što je roditelj proživeo u otadžbini, dete proživljava u novoj zemlji. Marija Montesori o tome kaže:
„Biološka prilagodljivost deteta čini zemlju u kojoj je rođeno jedinom u kojoj ono želi da živi, baš kao što je maternji jezik jedini jezik koji govori besprekorno. Nikada se odrasli koji žive u stranoj zemlji neće na nju navići na isti način i u istoj meri. Ono će zavoleti zemlju u kojoj se rodilo, ma gde ona bila. Koliko god život u domovini bio težak, dete će se u njoj osećati srećnijim nego bilo gde drugde. Neko voli ledene ravnice Finske, neko peščane dine Holandije, ali je svak „dobio“ tu zemlju od deteta koje je nekada bio i zavoleo je. Dete je tvorac te adaptacije; odrasli već zatiče sebe spremnim, tj. adaptiranim: oseća da pripada svojoj zemlji i da je mora voleti. Ona za njega ima posebnu privlačnost, toliku da mu se čini da nigde na svetu ne bi pronašao takvu sreću i mir.“
U vreme u kom je istraživala i pisala Marija Montesori stvari su očito bile malo drugačije, deca su u emigraciji zadržavala maternji jezik. Televizija nije postojala, pa i radio je bio tek novotarija i kuriozitet. Ljudi su, ukratko, bili upućeni jedni na druge, i zajednice u dijaspori negovale su svoj identitet. Iz njenih reči ipak možemo videti na koji su tačno način roditelji i deca u emigraciji dvostruko dva sveta. Recimo da ovaj opis vezanosti deteta za rodnu zemlju Marije Montesori važi i za zemlju u koju se dete presadi, pod uslovom da se to desi pre puberteta.
Ko je video patku kako sleće na vodu može da zamisli kako dete pristupa tuđini. Na kraju, kad se smiri voda pod njom, patka samo mahne repom. Roditelji se mnogo teže naviknu što na tuđinu, što na činjenicu da im dete više ne govori njihov jezik.
Roditelji ili vršnjaci – čiji uticaj je veći?
Psiholozi su merili i izmerili da deca po pravilu završe sa nivoom inteligencije ne svojih roditelja, već na pola puta između proseka svojih roditelja i proseka opšte populacije. Inteligencija svakako nije par dasaka pa da se može tako lako izmeriti. Valja napomenuti da je nauka u poslednje vreme ozbiljno dovela u pitanje verodostojnost pojma količnika inteligencije (IQ). Sve su prilike da ta brojka kao mera inteligencije nema veze s pameću. Navedeni rezultat zato treba uzeti sa zrnom soli. (I Englezi su kao i mi preuzeli ovu frazu od starih Latina. Prevod na engleski latinskog cum grano salis glasi: with a grain of salt). Ipak, merenja na stranu, dete se definitivno ugleda na roditelje sa jedne, i na ostali svet sa druge strane, a od ostalog sveta naročito se izdvaja jedna grupa koja na dete vrši izuzetan uticaj: vršnjaci. Ako je teško naterati dete odraslo u Kanadi da priča srpski sa roditeljima, postaje prosto nemoguće privoleti ga da ga priča sa drugom našom decom. Taj svet njihov je svet, kobno su vezani sa njega, osećaju da mu pripadaju. Taj svet predstavlja stvarnost koja ih vabi neodoljivo. A u tom svetu govori se engleski jezik. Šačica ljudi koju čine njihovi roditelji sa svojim sunarodnicima samo je mali deo tog sveta. Vremenom sve egzotičniji i čudniji deo.
Ako je u pravu Dostojevski kad kaže da je najbolja definicija čoveka ta da je čovek stvorenje koje se na sve privikne, onda je dete čovek na kvadrat. Sa kakvom zadivljujućom spontanošću dete uranja u novu sredinu, baca se u nju naglavačke i guta je halapljivo. Englezi imaju lep izraz za ovakav pristup: to take to something as a duck takes to water (doslovan prevod na srpski: „pristupiti nečemu kao što patka pristupa vodi“). Ko je video patku kako sleće na vodu može da zamisli kako dete pristupa tuđini. Na kraju, kad se smiri voda pod njom, patka samo mahne repom. Roditelji se mnogo teže naviknu što na tuđinu, što na činjenicu da im dete više ne govori njihov jezik. Ali se naposletku priviknu i oni, jer i roditelji su ljudi.
Oni retki kojima je pošlo za rukom da očuvaju srpski jezik kod svoje dece u Kanadi uložili su ogroman trud, ravan podvigu. Sa decom se prosto mora mnogo pričati, više nego što im pričaju televizija i internet zajedno (ove je brbljivce lakše ućutkati sasvim, ili im makar strogo ograničiti vreme poseta, nego ih nadpričati).
A ako ne mislimo pričati sa svojom decom, sasvim je svejedno na koliko jezika nećemo pričati, zar ne?
Žarko Radaković
