To šta je čoveku maternji jezik, najbolje se nauči u emigraciji. U nekom delu sveta gde ti stalno treba prevod. Na primer, prevod sa srpskog na engleski. Na primer, u Kanadi.
Ispostavlja se da je maternji jezik pomalo kao vazduh: služiš se njim ceo život ni ne primećujući ga, ali, čim ga nema, trenutno osetiš kako ti silno, srceparajuće nedostaje. To iskustvo sačeka svakog ko emigrira već na aerodromu. Čak i u Kanadi, gde emigrante niti mrze niti preziru. Ipak, deo tebe ne može preko.
Čovek se dobrim delom – pričalica naročito – sastoji od maternjeg jezika. Bez njega kao da nije čitav. Ne zove se jezik maternji samo zato što nas je njemu prva učila mati, već i zato što nas je pomalo i on sam rodio. Kroz njega saznajemo ko smo, kako se zovemo, gde se nalazimo, šta se dešava. Rađamo se u slovesnost kroz maternji jezik, u njegovom duhu i ruhu, i tako smo usko vezani za njega da nam spram njega i sopstvene noge i ruke deluju daleke.
Nekom će se učiniti nemogućim da bi se drugi jezik ikad mogao znati i voleti kao maternji. Da bi se mogao osećati tako neposredno, intuitivno, detinje prisno. Ne možeš imati dve majke. Roditi se istovremeno na dve strane sveta i odrasti nekako u jednog čoveka. Kakva glupost! Ili, bolje, kakva naučna fantastika!
Ipak se dešava. Nauči čovek drugi jezik, zavoli ga, nauči još bolje, zavoli još jače. Na kraju se uzmu. Useli se čovek u novi jezik i počne da ga oseća iznutra, kao sebe sama. Dva rođenja doživi čovek u dva sveta, ne istovremeno, nego jedno za drugim.
Decenije čine svoje. Ne samo da naši ljudi koji odu da žive u Kanadi nauče engleski, nego vremenom neki od njih čak zaborave srpski i pređu potpuno na engleski. Završe u nekom gradiću bez zemljaka s kojim bi mogli prosloviti – a pričati se mora. Malo po malo, zameni novi jezik stari kao mlečne stalni zubi. Izgura ga iz glave reč po reč.
Dete nastavlja da živi u čoveku, da uranja u svet i upija ga u sebe iz dana u dan, pa nakalemi engleski na jezičku granu koju je u moždanim vijugama odnegovao srpski, životni sokovi kreću da ga hrane i na jabuci kreće da rađa kruška. Dok jabuka – srpski – tone u zaborav.
Češće se dešava naravno da se čeljade u drugom, maćehinskom jeziku nikada do kraja ne odomaći, pa se drži svojih zemljaka kao davljenik slamke. U dijaspori tako svi narodi imaju svoje kulturne centre, kafane i klubove koji ih okupljaju kao kvočka piliće. Zapravo ih okuplja maternji jezik, sve što ide s njim i živi u njemu.
Srpske zajednice u Kanadi okupljaju se obično oko imanja sa crkvom, fudbalskim terenom i salom za proslave i okupljanja. U jednoj takvoj sali sam i sam svojevremeno držao školu srpskog jezika našoj deci rođenoj u Kanadi, kao i onima koji su u Kanadu došli kao deca. I učila su ta deca, i govorila srpski, sve do puberteta. Sa pubertetom bi se rasplamsali stid i inaćenje roditeljima, i deca bi prestajala da govore srpski, što iz prkosa, što iz pojačane svesti da jezikom ne vladaju baš najbolje. Engleski, kojim su od rođenja bili okruženi, do tad su već odavno govorili savršeno.
Emigrantu je kod drugog jezika najteže savladati akcenat. Pubertet je i ovde granica. Ko emigrira pre puberteta najčešće ubrzo propriča bez akcenta, dok oni koji emigriraju nakon puberteta akcenat gotovo nikad ne izgube sasvim. Kao da s pubertetom malčice odrvenimo, i mišići kojima proizvodimo zvuke izgube gipkost i sposobnost da promene ploču. Poznato je da čak i gluvonemi sa svojim znakovnim jezicima samo maternji govore besprekorno, dok svaki naredni znakovni jezik koji nauče govore „sa akcentom“.
Do puberteta dakle drugi jezik usvajamo lako i u celosti, ali po cenu maternjeg, dok od puberteta nadalje sve teže gutamo ceo drugi jezik, ali ni maternji ne odlazi bestraga (iako nam sve češće zatreba prevod sa engleskog na srpski). U emigraciji zato generacijski jaz kao da je izraženiji nego inače. Svugde su dva sveta roditelji i deca, a u dijaspori su dva puta dva sveta.
To šta je čoveku maternji jezik, najbolje se nauči u emigraciji, tamo gde maternji jezik vene, kopni, nestaje.
Žarko Radaković
