Prevodilac danas zavrne rukave, utakne laptop u struju i lati se posla: kuje prevod sa engleskog na srpski za novog, retko zanimljivog klijenta (otišli su Turci, a došli Englezi, pa ko ide u korak s vremenom više ne govori mušterija nego klijent).
Možda je kovanje ovde prejaka reč, ali posao nije ni izbliza tako perolak kao što bi jedan kovač u trenucima dokolice mogao pomisliti. Reči su uglavnom poslušne ali hoće poneka da zastane u grlu, i tvrdoglavo, kao kakvo magare, stoji tako i uporno odbija da bude prevedena. Kao preko provalije da je teraš. Naš prevodilac je istina čovek profesionalac, i ume lepom rečju i najsvojeglaviju na saradnju da privoli. Ili ih gleda kao preko nišana, i skida jednu po jednu.
Uzmimo na primer englesku reč „old-fashioned“. Prevod na srpski obično glasi – staromodan. U engleskoj reči „fashion“ svi prepoznajemo modu. Deluje prosto, prevodi se refleksno. Međutim.
Moderno vreme protiče u znaku mode: odelo, frizura, muzika. Pratimo modu. Uhodimo je. (Danas je u modi umesto našeg uhođenja reći po engleski „stalkovati“.) Ali nije ni moda naivna. Niti beži, niti se krije, naprotiv, eto je na svakom ćošku, vabi nas, maše, namiguje, vuče za rukav i bode prstom u oko. Veliko je pitanje ko tu zapravo koga uhodi.
Današnji je svet do prelivanja pun i prepun mode i moda dobrim delom oblikuje današnjeg čoveka spolja i iznutra. Ali nije uvek bilo tako. Ljudi su se svojevremeno formirali unutar tradicije ili sistema vrednosti koji je imao kontinuitet, nije se menjao svaki čas. Menjalo se odelo, frizura. Maniri već sporije. Vrednosti su ostajale uglavnom iste.
U svetu mode ima smisla govoriti o modernom i staromodnom, ali kad dođe do samih ljudi, staromodan gospodin nije odgovarajući prevod engleskog „an old-fashioned gentleman“. To je pre svega čovek vrednosti jednog minulog vremena koje su ga formirale. Kod nas se to lepše i preciznije kaže čovek starog kova.
Jer „fashion“ u „old-fashioned“ glagolski je oblik reči, što nam otkriva sufiks -ed, a u glagolskom obliku „to fashion something“ znači sačiniti nešto. Gvožđe se kuje dok je vruće, čovek dok je mlad, kad mu konačan oblik daje kultura u koju se rodio.
U knjizi nedavno preminulog američkog antropologa Davida Grebera „Debt: the first 5000 years“ naiđoh na rečenicu koja govori da je ovakav prevod smislen i opravdan i danas, da ga nije pregazilo vreme. Govoreći o tome kako su poslovi koji se tradicionalno smatraju ženskima i nižeg reda u stvarnosti važniji od ostalih jer se tiču podizanja i nege ljudi, Greber kaže:
„The things we care most about – our loves, passions, rivalries, obsessions – are always other people – and in most societies that are not capitalist, it’s taken for granted that manufacture of material goods is a subordinate moment in a larger process of fashioning people.“
„Ono što nam je najvažnije – naše ljubavi, strasti, suparništva, opsesije – uvek su drugi ljudi – a u većini društava koja nisu kapitalistička, podrazumeva se da je proizvodnja materijalnih dobara samo sredstvo koje služi širem procesu oblikovanja ljudi.“
