Kompjuteri tuku prvake sveta u šahu i voze autiće po Marsu, a nisu u stanju da proizvedu iole pristojan prevod sa engleskog na srpski, pa ni najprostijeg dokumenta. U čemu je stvar?
Stvar je u tome što je ljudski jezik višestruko složeniji od igara kao što je šah, ili matematike koju podrazumeva kompjuterska nauka. Ako šah ima šesnaest figura, jezik ima na stotine hiljada reči, i svaka ima više mogućnosti od jedne šahovske figure.
Jedini razlog što nas nepregledna, veličanstvena i fina nijansiranost jezika ne izbija iz cipela na svakom koraku je što smo navikli na njega. Naučimo jezik kao mala deca i nadalje se služimo njime ne misleći mnogo o tome.
Da stvar bude komplikovanija, ne postoji jedan ljudski jezik nego mnoštvo njih. Jezici se donekle poklapaju, ali ne sasvim. Svaki je pomalo svet za sebe, i prevoda iz jednog u drugi nema bez teškoća.
Dalje, unutar jednog jezika imamo više različitih registara, pa imamo književni, narodni, intimni, filozofski, poslovni, naučni, tehnički jezik. Svaki ima svoju logiku i zakone. Neki se lakše prevode, neki teže, a neke je nemoguće prevesti.
Dobar prevod treba pre svega da je veran originalu. Ovo naročito važi za tehnički i naučni jezik, gde je egzaktnost obavezna. Makar zvučao i nakaradno, ako prevod verno prenosi sadržaj originala, komunikacija može biti uspešna. Ako ovo i ne čini dobar prevod, ponekad završava posao.
Izuzetak ovom pravilu je kad u originalu ima slovnih, gramatičkih ili stilskih grešaka, koje treba ispraviti u prevodu. Onda imamo prevod koji je bolji od originala i, Borhesovim rečima, „original nije veran prevodu“. Koliko je ovo važno govori praksa naučnih časopisa, koji će odbiti rad koji sadrži greške, ali često prihvataju rad bez grešaka, makar bio i sastavljen nespretno.
Da bi veran prevod ujedno bio i dobar prevod, potrebno je da deluje samoniklo, nepatvoreno, domaće. Mnogo toga se ne može prevesti doslovno, jer bi zvučalo neprirodno. Potrebno je prepevavati u duhu drugog jezika. Egzaktnost tu podrazumeva nešto promenjeno značenje.
Prevod sa srpskog na engleski, na primer, u engleskom svetu treba da se oseća kao kod kuće, i Englezi treba da ga prime kao svoga. Ono što se dešava našim ljudima u emigraciji – kad je emigracija uspešna i naš čovek se utopi u narod u koji je emigrirao – treba da se dogodi sa tekstom kada se prevodi.
Otkad je naroda i jezika bilo je i trgovine među narodima, i sporazumevanja. Poslovni jezik je negde između jezika nauke i tehnike, u kojima se razmenjuju informacije, i narodnog i književnog jezika, gde čovek osim ove ili one poruke kazuje i sebe sama.
U poslovnom jeziku je s jedne strane važna preciznost, da bi se izbegli nesporazumi. To se odnosi na ugovore, pravilnike i slično. Ali dozvoljene su i stilske figure, jer je važno i dopasti se, i ubediti. Ovo srećemo uglavnom u marketingu. Kad hvali svoga konja dobar se trgovac pretvara pomalo u pesnika, uzbuđuje se, zanosi, uverava, ispoveda, dira u srce, priča priče, polaže zakletve.
U današnjem svetu upravo u marketingu pesnici rabe svoj dar. Zbog toga ni običan reklamni materijal inostranih firmi na našem tržištu ne sme se prevoditi doslovno. Zvuči falš. Nije u duhu srpskog jezika. Niko ne govori tako.
Koliko nam je simpatičan i drag stranac koji nespretno pokušava da govori srpski – makar nas usput i psovao iz nehata – toliko su odbojne reklame na bilbordima koje nam se obraćaju naizgled na tečnom i tačnom srpskom, ali izveštačeno, birajući reči i fraze koje na srpskom niti zvuče niti znače primamljivo. Isto važi i za prevod na engleski. U ovakvim situacijama prevodiocima treba dati najveću moguću slobodu.
A onda, ako posao sa strancima i dalje ne ide, treba promeniti prevodioca.
U autorskim tekstovima, koji su ujedno najveći izazov i najslađi zalogaj svakog prevodioca, treba pogoditi i ton, i stil, i fizionomiju pisca. Ako je tekst dosadan u originalu, treba da bude dosadan i u prevodu. Ono što je nekom dosadno naravno može biti zanimljivo nekom drugom, pa prevod smatramo uspešnim i dobrim ako je dosadan (ili zanimljiv) istoj vrsti ljudi na različitim govornim područjima. Isto važi i za golicljivost teksta, ili lepotu, težinu, svežinu, uzbudljivost, sposobnost da nasmeje, rasplače, oduševi, ili natera čoveka da svoj život promeni iz temelja.
Kad dođe do autorskog teksta, celog čoveka treba prevesti. Do kosti.
Ali kako čovek da zna kakav je prevod dobio? Pa prevod mu i treba upravo zato što ne zna jezik! Kako da oceni šta dobija za svoj dinar? Prosto neka nađe nekoga upućenog, ko ga neće slagati, i neka pita. Ja bih se sad ovde ponudio, ali ne bih da se zameram konkurenciji, a može i pomisliti čovek da pokušavam sebi da nabacim posao. To nikako. Hvala lepo.
Žarko Radaković
